Prevodioci su važni, a tako često skrajnuti. Oni daju lični pečat svakoj rečenici. Oni čine da neki roman ili slikovnica za decu budu lako čitljivi ili nezainteresovano ostavljeni na policu. Prevodioci su često samo neko tamo ime na stranici. Propolis Books se trudi da ispravi ovu nepravdu i da ih izbaci u prvi plan.
Zato prevodioci ponekad gostuju zajedno s nama na čitalačkim radionicama. Kako bi deci – jer za decu stvaramo – približili važnost sopstvene načitanosti i godina truda oko učenja novog jezika.
Nekoliko prevodilaca zamolili smo da odgovore na pitanja u vezi s knjigama koje su preveli.
Darinka Kovačević, Aleksandra Milanković, Vladimir D. Janković, Kaspar Šare, Anđa Jočić i Dušica Božović imaju zanimljiva viđenja „svojih” knjiga: Petronela Jabučica i začarana vodenica, Usamljeno drvo, Škola za vukove, Kuća od medenjaka i Tatu i Patu superheroji.
Najpre smo želeli da znamo kako su nastale knjige za najmlađe, Škola za vukove i Petronela Jabučica.
– Preveli ste knjigu za niži čitalački uzrast. Upravo onaj najzahtevniji, koji kada im se nešto ne sviđa, to neće prećutati. Da li imate kreativni strah od malih čitalaca, da li reči vagate duže?
Vladimir: Mnogi pametni ljudi, u raznim epohama, zapažali su, govorili i pisali da je suština u jednostavnosti. To do izražaja posebno dolazi kod prevođenja sadržaja namenjenih deci. Prevođenje knjiga za decu i slikovnica u tom smislu je, istovremeno, veoma jednostavan i veoma težak zadatak. Nije, dakle, komplikovano, ali nije ni lako. Treba biti što jednostavniji, da ne biste zabrljali. Kad taj uslov razbistrite u glavi, nema više razloga ni za stvaralački strah od malih čitalaca, a ni za neko dugo vaganje.
Dušica: Uvek imam malu dozu sumnje u sebe kada je u pitanju prevođenje za mlađe. Trudim se da onda kada je to moguće konsultujem generaciju kojoj je knjiga namenjena i proverim kako reaguje na prevod. S druge strane, knjige su tu da se nauče i nove (ili, bolje reći, stare) reči i izrazi. Smatram da je neki balans između već usvojenog i novog dobar. Pošto su knjige za mlade obično manjeg obima, kratak format i dinamika knjige su ono što me najviše podstiče na višestruko čitanje u najraznovrsnijim okolnostima i na najraznovrsnije načine (u sebi, naglas, naglavačke, unazad, baš kao i u uputstvu za čitanje Tatua i Patua).
Deci je sve osim jednostavnog suvišno, a uz decu to primete i roditelji.
Darinka: Bila sam zabrinuta kad mi je ponuđeno da prevodim prvu dečju knjigu, ali strah se raspršio čim sam se uhvatila ukoštac sa sadržajem pred sobom, sa izazovom da verno prevedem autora, ali da ne izneverim ni sebe. Zapravo, tražeći najbolju formulaciju i najtačniju reč, manje razmišljam o malom čitaocu. Svakako, važnije mi je da njega ili nju ne potcenim, nego da ih precenim. Često svesno umetnem reč za koju verujem da im nije poznata, koja je možda nepravedno zaboravljena ili možda nije bliska njihovom uzrastu, ali lako može da se razume iz konteksta. Važno mi je da deca prošire svoj vokabular, do dobiju alate da se tačnije i lepše izraze.
Kaspar: Kuća od medenjaka je prva knjiga za decu koju sam ikad preveo. Ne, ne strahujem od malih čitalaca, ali mi je drago što su u prevodu izvršene poneke izmene koje su tekst približile
uzrastu kojem je knjiga namenjena, tj. deci od 6 do 8 godina. Prevodio sam ležerno jer je islandski tekst pisan lakim, jednostavnim jezikom. Nisam morao niti da kitim niti da oduzimam.
– Za koju školu ste navijali da je vuk upiše?
Vladimir: Moram reći da nisam navijao ni za jednu školu. Isto tako, ne bih olako „sudio” ni roditeljima malog vuka, a ni njemu samome. Mi smo ljudi i ne bismo bili čak ni dobri ljudi kad bismo tvrdili, sa stoprocentnom sigurnošću, da znamo šta je dobro za jednog malog vuka. Mi to ne znamo.
Pitanje je šta je tačno važno za jednog vuka.
– Za roditelje malog vuka obrazovanje je vrlo važno, no ono što oni smatraju da je važno kosi se sa onim što mali vuk želi za sebe. Na koji način će ova knjiga roditeljima olakšati osvrt na detetove izbore i poštovanje tih izbora?
Vladimir: Ova slikovnica se, upravo iz roditeljskog ugla, može pojmiti kao neka vrsta metaforične edukacije ili edukativne metafore. Tako je jedino i treba sagledavati.
Da li je svaka reč važna?
Vladimir: Da li je svaka reč važna… Pa očigledno jeste, toga sam i ja svestan, čak i onda kad toga nisam sasvim svestan.
– Da li su vam lično bitne ilustracije kada prevodite slikovnicu? Da li ste vođeni njima?
Darinka: Važne su mi ilustracije, ali ne iz ugla onoga ko prevodi, već iz uloge deteta, zbog vrednosti koje prenose, mašte koju podstiču. Naposletku, nekako svojatam prevedeno delo i u tom kontekstu važan mi je svaki detalj.
Kaspar: Mislio sam da nisu, ali mi je kod izbora nekih reči bilo drago da vidim šta je prikazano na ilustraciji. Drugim rečima, ilustracije nude kontekst, koji može, ali ne mora, pomoći pri izboru reči.
Vladimir: Mogu biti važne, ali bolje je kad nisu važne. Prevodilac se svakako sigurnije i bolje oseća kad mu ilustracije nisu važne.
Dušica: Svakako. To bi bio sasvim drugi prevod kad ne bih gledala u ilustracije. Zbog svoje profesionalne deformacije, mislim da čak umem da primetim kad je neki prevodilac postupio tako – prevodio bez gledanja u ilustraciju ili video-materijal.
Onoga časa kad ilustracija prevodiocu postane važna, to znači da mu je smisao koji diktira autor teksta malo izmakao pa da se ispomaže onim što je uradio autorov najbliži saradnik, odnosno autor ilustracija.
– Čarobnica iz jabuke je ekološki prosvećena i ta se tema neminovno nameće kao lajtmotiv. Jednako kao i želja blizanaca da doprinesu boljem životu porodice na neki svoj način, učešćem na takmičenju. Dva potpuno oprečna motiva, a oba jednako važna. Ili neki prednjači? Čini li vam se da ekološke teme počinju da bivaju sve zastupljenije u dečjoj književnosti?
Darinka: Ova ekološka bajka me baš obradovala, jer utiče na ekološku svest dece u najranijem uzrastu. A zanimljivo je i suočavanje sa finansijskim problemima, selidbom, preduzetništvom… Iako bajkovito, štivo je veoma savremeno i priprema decu za svet koji ih čeka.
Nevidljivost i veličina
– Petronela ne voli svet ljudi i, iako može da se iz sićušne čarobnice koja živi unutar jabuke poveća i na ljudsku veličinu, ona to retko čini. Prvi put kada je to uradila, uradila je zbog ljubavi prema deci. Koju biste veličinu vi odabrali, da ste Petronela?
Darinka: Veličina koju bih odabrala, to je zanimljivo pitanje. Mislim da bih bila nevidljiva. Svoju ulogu doživljavam kao važnu, ali ne da intervenišem, koliko da što tačnije prenesem sadržaj, tako da dečak ili devojčica u Srbiji dožive sve ono što doživljava mali čitalac u Nemačkoj. Zato bih volela da uđem u svaku poru tkiva, ali da pritom ne skrećem pažnju na sebe i ne ugrozim tok priče.
Prevodilac uvek balansira između umetnika i zanatlije
– Knjiga Kuća od medenjaka ima za potku bajku o Ivici i Marici, ali samo zarad stavljanja u kontekst. Kakvo je vaše mišljenje o potrebnosti knjiga ovakvog tipa? Šta mislite da kod čitaoca podstiču knjige sa različitim završecima? Koji kraj vam se, od svih u knjizi, najviše dopada?
Kaspar: Ne sećam se da sam se susreo sa slikovnicom ove vrste dok sam sedamdesetih godina prošlog veka odrastao u Hrvatskoj. Ovakve knjige su potrebne zbog toga što detetu/čitaocu omogućuju da kokreira sadržaj, doduše ne na isti način na koji to čine oni koji pišu fenfikšn. Kod njega podstiču maštu, ali i slobodu izbora. Izbor konkretnog završetka, pretpostavljam, mnogo govori i o samom čitaocu. Najviše su mi se dopali završeci kod kojih Ivica i Marica nastradaju od veštice.
Prevodilac i inkorporiranje ličnih stavova
– Koliko prevodilac može svoje lične stavove o nekoj temi da inkorporira u delo koje prevodi?
Darinka: Ne verujem da može, barem ne značajno. Ali je velika radost kad se poklope vrednosti autora i prevodioca. Ne znam šta bih radila kada bi nam vrednosti bile suprotstavljene. Mislim da bih odbila taj prevod.
– Preveli ste knjigu za nešto starije čitaoce, koji već imaju formiran čitalački ukus, a teme su angažovane i vrlo važne. Da li više volite da prevodite za decu ili za odrasle?
Aleksandra: Veoma je teško odabrati jednu kategoriju.
Prevoditeljski košmari
Volite li superheroje? Doktor Ništavilo deluje iz naoko ispravnih pobuda, ali na pogrešan način. Sa kojim ste superjunakom osetili najveću povezanost? Ovo je drugi naslov iz edicije o Tatuu i Patuu koji ste vi preveli, da li doživljavate važnim sve one na prvi pogled skrivene ispise u slikovnici po kojima je edicija poznata? Koliko je značajno njih prevesti na pravi način, koliko doprinose opštem utisku slikovnice? Za koga ste navijali?
Dušica: Simpatični i dragi su mi svi likovi, pa i Doktor Ništavilo. Svi oni žele da ovaj svet bude lepše mesto, ali su njihova viđenja o tome različita. U priči je i gradonačelnica Finić, koja je verovatno uvedena radi rušenja rodnih stereotipa, ali svi superheroji su ipak dečaci i gradonačelnica je zavisna od njihove pomoći, što zapravo samo podgreva stereotipe. Što se tiče svih malih skrivenih ispisa – ne, nisu mi dragi, naprotiv! Oni su pravi košmar za prevodioca. Tvorci knjige su se dobro zabavili praveći višeslojne šale na finskom, ali prevođenje na drugi jezik su muke kakve nisam prošla u dosadašnjem radu. Zbog toga je bilo potrebno puno rada s urednicom i lektorom i nekad smo jednostavno morali da se pomirimo s tim da svaki prevod gubi ponešto.
Emotivni otkloni prevodilaca
– Koliko je bilo teško napraviti emotivni otklon od teme i prevesti roman Barka vremena? I zbog čega je važno što je ovakav roman preveden na srpski jezik? Kakva je atmosfera u romanu, da li je opravdan strah roditelja da deca čitaju na ovu temu ili je, naprotiv, ovo knjiga kroz koju je pisac pokušao da je približi deci?
Anđa: Ja mnogo više volim da prevodim za decu i mislim da dečja knjiga ima sve što jedan dobar tekst treba da ima, da žonglira sa više žanrova i aspekata, maštovitija je i razigranija. Mnogo je teže napisati dobru knjigu za decu, mnogo više mora da se promišlja o svojoj publici, kapacitetima, o tome da ih zabavi da bi mogli da nauče ono što autor želi da im prenese… Emotivno, ovo je važna tema, a ja sam se nekako roditeljski vezala za Rafaela i, mada kao velika devojčica znam da se knjige za decu, sa retkim izuzecima, srećno završavaju, strepela sam nad njegovim kritičnim trenucima, kao što je bekstvo iz Četvrti, ili povratak u nju.
Holokaust je nešto o čemu treba da znamo, a ova knjiga o njemu govori vrlo diskretno.
Za malog čitaoca ovo je jedna uzbudljiva i maštovita avantura, kroz koju prolazi sa glavnim junakom, i ima svega – prijateljstvo, ljubav prema porodici, avantura, opasnost, putovanje kroz vreme, odvažnost, kreativnost i snalaženje, požrtvovanost i solidarnost… I, razume se, srećan kraj.
Barka vremena definitivno pomaže da se tema otvori na način blizak deci.
Pisana je savremenim jezikom i dinamična, a kontrastiranje Rafaelovog vremena i našeg vremena je vrlo zanimljivo i duhovito. Nakon teksta knjige dat je razgovor autora sa prvom čitateljkom knjige, desetogodišnjom devojčicom koja postavlja pitanja i njegovim, odmerenim i uzrastu primerenim odgovorima, koji nam mogu poslužiti kao vodič kada nam se deca vrate sa pitanjima. Knjiga za dete nije traumatična ni bolna, ali budi radoznalost da se više sazna o okolnostima koje se u knjizi opisuju. A onda je na odrasloj osobi da odmeri kako i koliko će detetu objasniti realnost iza ove knjge. Samo tkivo knjige je autorsko odmaštavanje i razigravanje na osnovu priče o stvarnom dečaku i celoj organizaciji izvlačenja jevrejske dece iz geta i njihovog sakrivanja u porodicama.
Dok prevodim za odrasle učim o sebi, dok prevodim za decu, učim o svetu oko sebe.
– Šta za vas lično predstavlja Usamljeno drvo? Ideja da postoji nešto što je oduvek ujedinjavalo i oko sebe okupljalo, a sada je sȃmo?
Aleksandra: Usamljeno drvo je za mene simbol pojedinca u zajednici. Svi mi sami živimo svoje živote, ali nam je potreban taj početak i kraj kada je neko uz nas. Kad smo maleni tu su roditelji, kad smo stari tu su neka velika i mala deca. I ova knjiga govori o tom krugu života kroz koji čovek već vekovima prolazi. Ostati sam je momenat traženja i spoznaje sebe. Svako od nas je usamljeno drvo u momentima kada se pitamo ko smo, šta smo, šta verujemo i ko želimo da postanemo.
Strah od samoće i usamljenost
– Da li je ovo knjiga o strahu od samoće? Ili je, naprotiv, knjiga koja budi nadu da nikad nismo sami?
Aleksandra: Mislim da se uz ovakve priče pobeđuje strah od samoće jer nas slikovito uverava u moć zajedništva. Verujem da se budi nešto jače od nade da nikad nismo sami – budi se saznanje da biti sam nije strašno jer nas nečemu samoća uvek odvede. Za mene je u ovom romanu osećaj bliskosti proizašao iz te spone koja postoji između junaka i mesta u kom žive.
Izazovi
– Šta vam je bio najveći izazov prilikom prevođenja ove knjige?
Vladimir: Meni lično je najveći izazov bilo ono što, recimo, mali nevaljali vukovi pišu po tabli ili dobacuju jedan drugome. Tu je trebalo pronaći pravu meru između detinje vulgarnosti i vulgarnosti odraslih, između izraza koje bi i deca mogla upotrebljavati i onih koji su „rezervisani” za odrasle.
Izazovi su često precenjena kategorija, jer ne kriju se u krupnicama nego u sitnicama.
Darinka: Uvek su mi najveći izazovi kulturološke specifičnosti za koje ne mogu da nađem pandan u našoj kulturi ili koje više nisu prisutne u našem vremenu (kao što je budilnik ili televizor koji se ne gasi na daljinski ili voz u kome neki deka puši lulu, a baka vadi pečenu piletinu…), igre reči koje se gube u prevodu ili nazivi koji u sebi sadrže relevantno značenje kao što umeju da budu imena koja postaju nosioci ili barem ilustracije karaktera.
Kaspar: Razumevanje islandskog, jer je bilo prošlo 15 godina od poslednjeg prevoda. Međutim, ovom slikovnicom, romanom LoveStar i poezijom Gerdur Kristni vratio sam se u formu.
Izazovi
Aleksandra: Mučila me je pomisao da se malim čitaocima neće dopasti kako sam prevela neku šalu koju izgovaraju junaci. Mislim da me to i dalje muči. Osim toga, trudila sam se da prenesem toplinu grčkog sunca i oštrinu kritskog kamenjara jer to nose junaci u sebi. Nadam se da sam uspela. Šta kažu čitaoci?
Anđa: Ne mogu da kažem da je bilo nekih izazova, ova knjiga je izuzetno lepo napisana i zapravo ne znam da mi je neki prevod lakše tekao. Možda to što je tekst povremeno bio toliko napet i zanimljiv da sam prekidala s prevođenjem da bih pročitala šta je dalje bilo i kako se rešila situacija…
Intervju: Propolis Books
